Sklapanje i razvod crkvenog braka
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 12 | Nivo: Pravni fakultet

Pravoslavno ucenje o braku
Crkveni kanoni I zakoni svi odreda pocivaju prvenstveno na dogmatskim nacelima pravoslavne vere. Ono obuhvata brak kao svetu tajnu, cin zaruka I vencanja I njegovo teolosko znacenje I tumacenje, kao I sveto pismo kao osnov pravoslavnog ucenja o braku.
Brak kao sveta tajna
Brak je sveta tajna ljubavi I zajednice bracnika u vremenu I vecnosti, on je odredjen kao jedinstvo dveju osoba u jednom bicu, jednoj sustini, kao sjedinjenje u jedno telo I jednu dusu, ali u svojstvu dveju licnosti.
U pravoslavnoj crkvi, pored braka postoji jos sest svetih tajni: krstenje, miropomazanje, pricesce, ispovest, svestenstvo, osvestanje ulja, a po ucenju crkve “svete tajne su takva svestenodejstva u kojima se , pod vidljivim znakom predaje nevidljivo odredjeni dar svetog duha.”
Poznato je naime da je silaskom Svetog Duha na apostole izvrseno ustanovljenje crkve, u kojoj se na svakoj liturgiji, nanovo vrsi prizivanje Svetog Duha radi osvecenja darova I pricesca vernih, sto predstavlja centralni deo hriscanskog, evharistijskog zivota, kome je cilj osvecenje I obozenje, odnosno, upodobljavanje coveka liku I obrazu Bozijem. Kroz tu prizmu I tako postavljen cilj ljudskog zivota, crkva I tumaci svetu tajnu braka koja predstavlja jedan od nacina , odnosno puteva coveka prema Bogu. To je put kroz ljubav, uzajamno zrtvovanje I odricanje, ali I radost prepoznavanja Bozijeg lika u supruzniku. Osnovna postavka braka kao tajne sadrzi pretpostavku da covek nije bice sa iskljucivo fizioloskim,psiholoskim ili socioloskim funkcijama, nego je on “gradjanin carstva Bozijeg, sto znaci da njegov citav zivot, a narocito njegovi najodlucniji momenti, u sebe ukljucuju vecite vrednosti samog Boga”.
Cin zaruka i vencanja i njegovo teolosko znacenje
Sve do devetog veka , crkv nije ni za kakav obred vencanja izdvojen iz evharistijske liturgije. Po pravilu, hriscanski bracni par je ucestvovao u evharistiji po zakljucenju gradjanskog braka. Naime, svaki par hriscana koji je zeleo da stupi u brak, prolazio je kroz formalnosti gradjanske registracije koja je u braku davala vaznost u sekularnom drustvu. Zatim, prilikom ucesca u nedeljnoj liturgiji, supruznici su primali blagoslov od episkopa I pricescivali se. Time je njihov gradjanski dogovor postajao sveta tajna koja “vazi za vecnost”.
Medjutim, carskim dekretom vizantijskog cara Lava na crkvu je u potpunosti preneseno pravo I odgovornost za legalni satus braka, pa su crkvene vlasti bile u situaciji da odobravaju brakove koji su bili protivni ucenju crkve, na primer: drugi I treci brak, kao I mesoviti brak. Moze se cak reci da je crkva do tada skoro izbegavala da preuzme ovoliku odgovornost I to upravo zbog problem razvoda I ponovnog vencanja. Naime pre donosenja pomenutog dekreta, gradjanin je mogao da sklopi takav brak koji nije bio odobren od strane crkve. Ukoliko je on bio hriscanin, njegov postupak je uslovljavao izvestan period kajanja I izopstenosti, ali je pred zakonom bio legalan. Cim ja tajna braka, izvrsena u crkvi, postala zakonska obaveza, neizbezni su bili kompromisi svakakve vrste. Istovremeno, ideja da je brak jedini I vecni savez muza I zene u kome se ogleda jedinstvo Hrista I crkve, bila je potisnuta iz crkvene prakse I iz svesti vernih. Jedini kompromis koji crkva nije mogla da prihvatai bilo je umanjenje svetosti evharistije u bilo kom smislu. Tako je, da se na svetoj liturgiji, tokom obreda vencanja, ne bi pricestili dugobracni, ona taj obred odvojila od evaristije. Promena je bila prihvatljiva vec samom cinjenicom da je veza izmedju crkvenog braka I evharistije bila izgubljena od onog momenta kada je crkveni brak postao zakonska obaveza.

---------- OSTATAK TEKSTA NIJE PRIKAZAN. CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturskiradovi.net 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: maturskiradovi.net@gmail.com